Volim.

 

Volim da pisem. Stvarno volim. Oduvek sam volela.

Kao mala sam pravila slikovnice i izmisljala i planirala price za knjige koje ce se sastojati iz vise nastavaka, pokusavala da crtam stripove, smisljala scenarija za filmove. 

Prvi blog sam napravila kada sam imala 13 godina, i dobrih godinu dana pisala gotovo svakodnevno. Posle njega imala sam jos nekoliko drugih blogova (postidim se kako sam amaterski pisala pre x godina, pa kao hiroviti tinejdzer obrisem ceo blog i pocnem novi... sada zalim za svim tim izgubljenim tekstovima...). Pored blogova, sve to vreme vodila sam i dnevnike, a usput pocela da pisem bar 7 romana - a smislila ideje za jos 5! Cak sam pocela i kratke price i pesme da pisem! A nisam verovala da cu ikada uspeti samostalno da napisem pesmu!

Dakle, ceo zivot sam smisljala price, svoja mastanja i osecanja olovkom prenosila na hartiju. To mi je tako prirodno. 

Medjutim sinoc dok sam prekucavala pesmu koju sam napisala pre pola godine, da je objavim na blogu, shvatila sam da sam usled svog stresa koji mi je fakultet izazvao (a i srednja skola pre) - a i mnogi drugi stresovi sa kojima sam se u zivotu susrela u poslednjih nekoliko godina, ja sam zaboravila da ja u stvari uzivam u pisanju, da me to oslobadja i cini srecnom. Zaboravila sam da pisem! Niko me nije potsetio...A nije ni mogao, jer nikome nisam rekla koliko mi pisanje zapravo znaci! 

Tako da, smatrajte se obavestenim da ja, M, volim da pisem! 

I smatrajte se slobodnim da me potsetite da pisem, kada me zivot sustigne i zaboravim na to. 

Potrudicu se da ja sustignem zivot, a ne on mene. Casna pionirska! 

P. S. Jutros sam se probudila u pola 6 ujuru; nebo je bilo apsolutno magicno! Otvorila sam prozor i udahnula svez vazduh, a sve sto se culo su bile ptice i tisina. Nijedan covek napolju, svi spavaju. Kakva milina! Moram cesce da pocnem da se budim ovako rano :D

- M

Kada bi me neko pitao

 

Pesma koju sam napisala u decembru prosle godine tadasnjem momku... sadasnjem vereniku :)

 

Kada bi me neko pitao

Sta mi je najomiljenije kod tebe

Ne znm sta bih odgovorila.

Omiljen mi je tvoj pogled dok gledas u mene,

Namreskano celo i zagrizena usna, dok o necemu ozbiljno razmisljas

I leptirici u stomaku koje dobijem kada mi se osmehnes

Omiljen mi je tvoj napad nezaustavljivog smeha koji budi komsije

I cinjenica da si bez sumnje najgolicljivija osoba na planeti

(a mozda i u univerzumu!)

Omiljeno mi je sto delimo istu glad za avanturama,

I sto si opcinjen zvezdama i kosmosom,

Mesecom i morima

Omiljeno mi je kada naslonimo obraz uz obraz

I sedimo tako u tisini

I omiljeno mi je to sto nam tada srca kucaju toliko brzo

Kao da pokusavaju da iskoce iz grudi

Omiljeno mi je kako me automatski uhvatis za struk kada me vidis

I omiljen mi je nas zagrljaj.

Bas

Veoma

Omiljen. 

Omiljene su mi tvoje naocare koje ne volis da nosis,

I jadni izubijani mali prst na nozi

I omiljeno mi je koliko si retardirano smesan kada igras igrice,

Toliko srecan da i ja postanem srecna samo gledajuci te.

Omiljeno mi je kako si uvek tu za mene

I uvek tu uz mene

Bez obzira da li zelim nekontrolisano da se vrtim na vrtesci,

I pravim se da sam sirena kada smo na moru

Ili lezim sa sjebanim ledjima u krevetu. 

Omiljeno mi jekada zaspem u tvom zagrljaju

I u istom se zagrljaju i probudim.

Omiljeno mi je sto znam da dan ne moze biti los 

Ako su tvoje oci prvo sto ujutru ugledam kada otvorim svoje.

Omiljen si mi

Ti. 

Ceo ti.

Omiljeno mi je sto te volim.

I omiljeno mi je sto bas ti mene volis. 

- M

3 godine kasnije...

Pa, proslo je 3 godine otkad sam poslednji put pisala ovde.

Nisam skroz prestala da pisem u medjuvremenu, samo sam to pisanje preusmerila nazad na pisanje na papiru, umesto na racunaru. Mislim da su gotovo nemoguce okolnosti koje bi me primorale da odustanem od pisanja, iznosenja svojih stavova i belezenja osecanja i dogadjaja.

Tri godine - kako dug period u zivotu jednog bloga, a kratak period u zivotu jednog ljudskog bica!

Sta se promenilo otkad sam otkucala poslednje redove ovde?

Svasta... i nista. Posetila sam gradove koje nikada ranije nisam posetila, koje nisam imala ideju da bih mogla da posetim u skorije vreme, upoznala ljude kojima nisam mogla da se nadam cak ni u snovima, posetila veliki broj izlozbi i rokenrol koncerata, ... bio je tu i poprilican broj nekih ne tako fenomenalnih stvari, ali vodim se sopstvenim `pravilom` da ne valja pricati puno o negativnim stvarima.

Ranije sam imala utisak da me svaka nova godina mnogo menja kao osobu. Ali sada sam shvatila da mi, ljudi, ostajemo isti bez obzira koliko nam je godina. Isti u dusi, to jest. Jedina razlika izmedju sadasnjih i proslih nas je ta saka novih iskustava koje dobijamo svakim novim krugom oko sunca, koja nas oblikuju i poliraju.

Ovaj blog sam pocela da pisem kada sam imala 19 godina, kada sam bila student i, buntovni tinejdzer. Nisam sada nesto mnogo bolja, ali barem imam tri godine zivotnog iskustva za pojasom. Mislim da buntovni deo moje licnosti nikada nece nestati.To je to, borba za goli zivot. Figurativno.

Sta cu nastaviti da pisem na ovom blogu - nemam pojma! Videcemo.

Vezite pojaseve, polecemo!

-M