Albatros - Sarl Bodler (polemika o diskriminaciji umetnika)

Bez sumnje jedna o dmojih omiljenih pesama je Albatros, Sarla Bodlera. Ako ste isli u gimnaziju, sanse su da ste culi i za ovog pisca i za ovu pesmu kada ste radili modernu - ako jos uvek niste stigli do ovoga, bez brige, ispricacu vam ja :)

Moderna je bila skup pravaca koji su postojali u periodu od kraja 18. veka pa do prvog svetskog rata i odlikuju je individualizam, unutrasnji zivot, bunt, negacija onoga sto drustvo namece, boemski zivot, itd. Jedan od predstavnika moderne je Sarl Bodler, veliki boem, i pisac pesme Albatros.

U ovoj pesmi, Bodler je pokusao da preko metafore albatrosa - ogromne ptice koja leti nad juznim okeanom, objasni kako se umetnici (u njegovoj pesmi pesnici) osecaju.

Albatros - Sarl Bodler

Dokoni mornari od zabave love

cesto albatrose, silne morske ptice,

na putu nemarne, tihe pratilice

ladja sto nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane,

kraljevi azura, nevesti, zbunjeni,

belim i ogromnim krilima skunjeni

masu kò veslima na obadve strane

Malocas prekrasan, a sad smesan, jadan,

krilati se putnik bori s okovima;

s lule jedan mornar duva mu dim gadan

u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je slican;

on se s burom druzi, munjom poji oci,

ali na tlu sputan i zemlji nevican,

divovska mu krila smetaju da kroci.

Svi su se divili albatrosovom raskosnom, gracioznom letu, cinilo se da je on kralj neba i da mu niko nije dostojan. Medjutim kada bi se spustio na palubu broda, njegova velika krila prestala bi da budu graciozna i pretvarala bi se u teret koji je izazivao trapavost, jer napravljena su za slobodno letenje beskrajnjim nebom a ne za jedan mali skuceni brod pun ljudi. I tako bi se ljudi smejali albatrosu na njihovoj palubi, i ismevali ga kao da je neka smesna spodoba, ne shvatajuci da on u stvari nije znao kako da se ponasa tu na palubi, jer je njegovo mesto bilo na nebu, sa beskrajnom slobodom.

Isto to vazi i za umetnike. Umetnici nikada ne mogu biti u potpunosti shvaceni od strane mase, jer masi oni su cudna, uvrnuta misterija. Zasto bi iko zeleo da bude uvrnuti pisac ili slikar, kada moze da bude najobicniji bankar ili profesor matematike? Ljudi vole da se stope u masu i plase se odskakanja od nje, ali tako vremenom postaju nevidljivi.

Mene zanima zasto u skolama vise cene ucenike koji su na primer dobri u matematici nego one koji imaju talenat za slikanje ili pisanje pesama? Zbog cega delimo prirodne sposobnosti i talente na one `bitne` i one `nebitne`? Zasto je tragedija kada osoba koja voli da slika dobije losu ocenu iz matematike, i mora da vezba podjednako kao oni koji vole matematiku, da bi imala dobru ocenu; a u likovnom je okej ako neko ne zna da crta zaboga, pa nemaju svi talenat za crtanje! 

Mene licno integrali i logaritmi nikada zanimali nisu, niti ce mi biti potrebni za lagodan zivot. Zasto sam ja morala da ih naucim iako me nisu zanimali, jer to se mora znati, a iz likovnog su petice dobijali i oni koji jedva cica glisu uspeju da nacrtaju? Ako mene pitate, to je diskriminacija. I treba uraditi nesto povodom toga, jer predugo stojimo u istom nepomicnom mestu.

(Slika preuzeta sa interneta)

- M