`Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskosi; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kisu pomesanu sa prasinom panonske ravnice; i u prolece kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteza od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj cudnoj varosi za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega sto ne bi trebalo da bude.
Ali najveci raskos toga neba nad Beogradom, to su suncevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi priguseni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su cesti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, medju rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varosi. Tada suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i odblesne u prozorima onih kuca koje inace slabo obasjava.` - Ivo Andric
Ne znam za vas, ali meni nema niceg lepseg na ovom svetu od Beogradskih zalazaka Sunca. Jeste, postoji jedno Sunce i milijardu gradova i sela, i u svakom gradu i selu to isto Sunce zalazi, ali nigde kao u nasem Beogradu.
Mozda su to neke specijalne cari koje uticu na to da ovde zalasci u sebi nose osecanja i dusu. Ispod neba je grad koji je bio rusen i gradjen iznova i iznova mnogo puta, ljudi koji jedva uspevaju sa skrpe kraj s` krajem; ali u trenutku zalaska Sunca, sve to nestaje i jedina stvar koja je bitna je to narandzasto i ponekad ruzicasto platno, na kojem se boje prelivaju jedna u drugu kao na najlepsoj slici. Nijedna fotografija ne moze pokazati potpunu lepotu Beogradskih zalazaka, ali evo ih par najlepsih koje sam ja uspela fotografisati :)
No comments:
Post a Comment