Prvih mesec dana na faksu! Utisci

Pravo da vam kazem, celo leto sam provela u ankscioznom iscekivanju pocetka faksa. U srednjoj skoli se nisam bas najbolje provela, tako da sam se plasila da  ni na faksu necu imati kvalitetne profesore i dobro drustvo. Na moju srecu, desilo se upravo suprotno od toga!

Profesori koje sam do sada upoznala su stvarno divni! Jedna profesorka je malo kriticna, ali jako je mlada i pretpostavljam da joj je i dalje cudno sto je autoritet pred odeljenjem haha.
Gradivo koje radimo je novo i zanimljivo - ja sam isla u gimnaziju, tako da sam 4 godine srednje praktivno ponavljala sve ono sto sam u osnovnoj ucila.

Najbolje od svega je sto mi je drustvo sjajno! Prvog dana faksa upoznala sam se sa jednom devojkom sa rozom kosom - prisla sam joj jer od gomile ljudi, ona je najmanje izgledala kao razmazena burzujka hahaha, i od tada smo drugarice! Vremenom smo se upoznale sa jos ljudi koji su nam delovali interesantno, i ispostavilo se da se svi jako dobro slazemo. Naravno, to sto se sada druzimo ne mora da znaci da cemo nastaviti i kasnije, ali jako bih volela da ostanemo prijatelji kakvi smo sada.

Ne bih da duzim ovaj post, htedoh cisto da vam kazem da mi je za sada fenomenalno i da se nikako ne kajem sto sam bas ovaj fakultet odabrala.

-M

Stoicmike

Gledala sam neke slike na pinterestu i naisla na jednu ciji link me je odveo do ovog FENOMENALNOG tumblr bloga! Blog se zove Stoicmike i mozete ga naci na OVOJ adresi.

Slike koje autor bloga objavljuje se sastoje iz tri dela: pozadine, koja je naslikana nekim akvarelom ili temperama (koliko se meni cini), male slike neke osobe ili zivotinje, isecene sa drugih slika, i natpisa. Ono sto je kljucno na slikama su natpisi. To nisu neki slatki natpisi, nego su puni sarkazma i ironije, i `teraju` ljude na razmisljanje. A potrebno je da nas neko tako prodrma, jer cini se da ljudi trenutno rade sve osim razmisljanja svojom glavom.

Bez dalje price, evo ih neke od slika.

- M

Prvi privatni umetnicki muzej `Zepter`

Muzej Zepter se nalazi u Knez Mihailovoj ulici i to je prvi privatni umetnicki muzej u Srbiji. Muzej je zaista veliki i prostire se na 3 sprata, a u njemu se nalaze slike i skulpture raznih umetnika, ukljucujuci Nedeljka Gvozdenovica, Marka Celebonovica, Pedje Milosavljevica, Ivana Tabakovica, Ljubomira Popovica, ... Mozete pogledati fotografije nekih dela na njihovom vebsajtu (OVDE i OVDE).

Slike koje su se meni najvise dopale su sledece tri: `Rolingstonsi`, `Bitlsi` i `Led Zepelin` (mozete ih videti ispod). Tehnika koja je koriscena je ulje na platnu. Ono sto je mene privuklo ovim slikama je to sto odisu vedrim bojama, pokretom, potsecaju me na haos i euforiju mladosti. Mozete li samo da zamislite koliko vremena je umetniku bilo potrebno da nacrta sve detalje na ovim slikama?

U ovom muzeju nema toga sto ne mozete pronaci: od metalnih do drvenih skulptura, ostataka olovaka skupljanih preko 20 godina, ulja na platnu, pastela, kombinovanih tehnika, kolaza, cak i zrnevlja sociva hahah Posetom ovog muzeja definitivno cete prosiriti svoje vidike i u kratkom vremenskom roku se upoznati sa razlicitim stilovima i tehnikama. Shvaticete da umetnost nema kalup i da bilo sta moze biti izvor inspiracije i moze predstavljati neku formu umetnosti.

- M

Price iz autobusa #1

Bila sam u autobusu, i na jednoj stanici u bus je usao stariji, sedi covek u svecanom odelu, i sa slikom u ruci. Htela sam da pridjem i pitam ga da li je on naslikao sliku, ili ju je kupio, ili ju je nosio nekome na poklon, ali nisam prisla. Do kraja puta autobusom sam razmisljala kakva bi njegova situacija mogla biti.

Prvo sto mi je palo na pamet bilo je da je on naslikao sliku i da je sada nosi nekome. Medjutim, starac je bio odeven u elegantno i, ocigledno, skupoceno odelo. Izgledao je ponosno. Da li umetnici tako izgledaju?

Mozda je on kupio sliku, i sada je nosi kuci? Gde ce je staviti iznad kauca, u svojoj raskosnoj dnevnoj sobi. Jer, covek koji nosi tako skupoceno odelo sigurno ima i skupocenu dnevnu sobu! Zamislila sam sliku na belom spanskom zidu, iznad komode od tamnog drveta, ispred koje je zlatna sofa. Ali hej, to je samo kreacija moje maste.

Poslednje o cemu sam razmisljala je kako slika izgleda upotpunjeno, i kako su boje savrseno uklopljene. Bilo mi je cudno da mi se toliko dopala na prvi pogled, jer kada pogledate detalje, mozete videti osobe koje nisu proporcionalne i koje sam ja mogla nacrtati kada sam imala 7 godina. Ali ta nemarnost na platnu je ono sto joj daje posebnost.

- M

Imati slomljeno srce je sranje

Znate sta je sranje? Kada vas svaka ljubavna pesma potseca na njega; one srecne vas potsecaju na vreme koje ste zajedno proveli, srecni i bezbrizni. A one tuzne izazivaju fizicki bol u vasim grudima.. Kako je moguce da pesma izazove fizicki bol? Najgore od svega je sto ne mozete da prestanete da slusate te pesme, jer jedino sto vam je od njega ostalo su osecanja koja se vracaju kada cujete te melodije..

Najvise me cudi kako neko sa kim ste proveli manje vremena nego sa nekim drugim osobama moze da vam znaci toliko puno. Nekada jednostavno samo kliknete  i naviknete se na prisustvo te osobe kao da je oduvek bila u vasem zivotu. Ne razmisljate o tome da bi oni mogli da odu i odjednom nestanu iz vaseg zivota. A kada se to desi, pokupiti sebe ponovo nije bas najlaksa stvar na svetu.

Sta je sa svim onim recima koje su ostale neizgovrene? Pitanjima koja ce zauvek ostati samo pitanja? To sve ostaje u vama. Mozda vam se u nekim trenucima ucini da je iscezlo, ali kada sedite sami u sobi, crtate i slusate muziku; sve se odjednom vrati. Ili kada sedite na onoj klupi. Ili setate onom ulicom. I cini se da sve vraca uspomene, a svaka uspomena pomalo zaboli. I svaka osoba koja ima kosu kao on u vama automatski izazove blazu tahikardiju jer o moj boze mozda je to on! A kada shvatite da nije, nastaje sok nakon iscezavanja ishitreno ubrizgavanog dopamina u vasem mozgu i postanete pomalo letargicni.. ipak necu videti njegove oci jos ovaj jedan put...

Posle nekog vremena pomislite cak i da niste mozda poludeli! Kako jedan obican momak moze ovoliku zbrku u glavi da napravi!? Ali znate da on nije obican; da jeste vec biste ga odavno zaboravili. I nastavljate da se cudite cinjenici da ste potpuno promenjeni kao osoba; postali ste malcice ogorceni, svet ne vidite kao idealno mesto kao sto ste ga ranije videli. Sve dobija neki boemski, poetski prizvuk. Dopadne vam se i neko drugi, okrenete se za njim, ali da li sebe mozete da zamislite sa njim? Ne.. nije to to.

Ne znam da li je to do mene i mojih mladih godina, pa sve tragicno dozivljavam; moguce da jeste. Ali zar nije ljubav razlog sto svi zivimo? Zar nije to ono cemu se svako nada u zivotu? Svi se prave da je to nebitno, svi su oni nedodirljivi. A u stvari treba samo da prestanu da se prave i priznaju sebi da ljubav nije nebitna kao sto su ubedjivali sebe da jeste; jer ljudi ubedjuju sebe u to samo da bi na kraju manje patili kada se desi neizbezno.

 Pa, pretpostavljam da se sve sa razlogom desava (KAKAV KLISE OU EM DZI), i da covek sve na kraju preboli. Ili mozda ne preboli, samo zaboravi.. Daleko do ociju, daleko od srca.

Preporucujem da pogledajte video ispod od 6:12 do 13:25 minuta; u pitanju je prelep intervju sa Momom Kaporom (verujte necete se pokajati ako izdvojite par minuta za ovo)

(Slika preuzeta sa interneta)

- M

Kuca legata - izlozba oktobar 2017

Ni ja ne mogu da verujem, ali tek sam sada prvi put posetila Kucu legata u Knez Mihailovoj. Uvek sam prolazila pored nje, ali nikada mi nije palo na pamet da udjem jer nigde na ulazu ne pise da je to galerija. Medjutim, drugarica mi je rekla da je bila i da imaju zanimljive postavke ponekad, i da bi mi se mozda dopalo da je posetim.

Kada sam usla, zatekla sam 30-tak ucenika srednje skole - po mojim procenama prvi ili drugi razred, koji su se dovikivali, trcali po prostorijama, smisljali kreativne opise za slike na koje su naisli haha. Iskreno da vam kazem, i ja se cesto zapitam `Zbog cega se ovo smatra velikom umetnoscu kada izgleda kao da ga je dete od 4 godine nacrtalo?` hahaha pa ne mozete gledati slike moderne umetnosti bez takvih misli!

Ali ono sto volim kod galerija i izlozbi, je sto se mogu videti razlicite tehnike, nacini mesanja i koriscenja boja koji vam mozda nisu pali na pamet, nekako upijate sve te razlicitosti koje ce kasnije pomoci vasem licnom slikarskom potpisu.

Ova izlozba je bila interesantna i raznolika. Stvarno nema cega nema haha od fotografija starih vise od 50 godina, do pop art slika, i obicnih crteza olovkom i bojicama.

- M

Izgubljeno vreme

Trazila sam tekst pesme Waisted Time Skid Row-a, medjutim kliknula sam na pogresan link i slucajno zavrsila na stranici sa tekstom pesme Wasted Time, Kita Urbana. Pre nego sto sam izasla sa te stranice krajickom oka sam uhvatila deo teksta i bila potpuno iznenadjena: to je bio jedan od najlepsih tekstova pesama koji sam videla! Sada, ja nisam fan Kita Urbana, jednostavno vise preferiram Kita Ricardsa (HA! ;) ) i njemu slicne haha ali ovaj tekst mi je zapao za oko i naveo na razmisljanje.

Pesma me pogadja zato sto me potseca na moj zivot trenutno. Zapravo, savrseno opisuje moje bezbrizno druzenje sa ljudima koje smatram najboljim prijateljima, i slusanje muzike dok filozofiramo o potpuno nebitnim stvarima u okruzenju u kome se osecamo kao da tacno tu pripadamo; u parku u kom se osecamo kao kod kuce. Setamo ulicama ovog grada i osecamo se kao da je samo nas, i kao da samo njemu pripadamo.

Ali realnost je da za nekoliko godina sve moze biti potpuno drugacije. Pozavrsavacemo fakultete i ovo `najsrecnije` vreme postace samo proslost. Drustvo koje nam je sada kao najbliza porodica mozda se rasprsi, i svako od nas ode da zivi u neki novi gradu, neku novu drzavu. Ono sto ce nam tada ostati su uspomene koje ce navirati kada se vratimo u nas rodni grad i prosetamo ulicama kojima smo nekada hodali kao da su samo nase, zasednemo u onom parku koji nam je bio kao dnevna soba, i odemo u onaj bar u kom smo nekada davno pili jeftino crveno pivo...

Evo ga deo teksta pesme koju sam pomenula. Ispod engleske verzije je i srpska verija; prevela sam je za slucaj da neko ne razume engleski, da ipak moze da uziva u njenoj lepoti (P. S. imajte u vidu da nisam profesionalni prevodilac haha)

WASTED TIME - KEITH URBAN 

The rain is coming down tonight

I`m smiling looking at this photograph

I hear that song and I`m flying right back

To when we had it made

Every Friday night when the sun went down

We`d be running them streets like we owned the town

And I just can`t let it go, no, I just can`t let it go

I wonder if you ever think about it like I do

Seven kids on my two lane road

Had the guns on the radio

After all this time it still feels so good

When I think about those summer nights

Singing out the window, on the back roads, Sweet Child of Mine

Sipping on the local`s spark of light

Ain`t it funny how the best days of my life

Was all that wasted time

All that wasted time

Out of nowhere, it slipped away

And the rope by the river hangs silently

And the town that I knew ain`t nothing like it used to be

Ah, I can`t explain 

They took all the colors from the picture frame

And the days got sold to the greed and the game

Summer dresses rained on the hood of the car

Only music that we had was out the left speaker

We were living every second `till the time ran out

We had nothing but we had it all

When I think about those summer nights

Sneaking out the window, running back roads

Your hand in mine

We were going nowhere, we were so alive

Uh huh, ain`t it crazy how the best days of my life

Was all that wasted time

IZGUBLJENO VREME 

Kisa pada veceras

Smesim se dok gledam ovu fotografiju

Cujem tu pesmu i vracam se nazad

U vreme kada smo imali sve

Svakog petka uvece kada bi Sunce zaslo

Trcali smo ulicama kao da posedujemo grad

I ja ne mogu to da pustim, ne, ne mogu da pustim

Pitam se da li ti ikada razmisljas o ovome kao ja

Sedmoro klinaca na putu sa dve trake

Gansi na radiju

Posle svog ovog vremena osecaj je i dalje tako dobar

Kada razmisljam o tim letnjim nocima

Pevanje kroz prozor, Sweet Child of Mine

Pijuckanje lokalne iskre svetlosti

Nije li smesno kako su najbolji dani mog zivota

Svi bili izgubljeno vreme

Svo to izgubljeno vreme

Niotkuda, sve je nestalo

I kanap iznad reke visi miran

I grad koji sam znao ne lici na ono sto je nekada bio

Ah, ne mogu da objasnim

Uzeli su sve boje sa okvira slike

I dani su prodati pohlepi i igri

Letnje haljine su padale na haube automobila

Jedina muzika koju smo imali je ona sa levog zvucnika

Ziveli smo svaku sekundu dok nije ponestalo vremena

Nismo imali nista ali smo imali sve

Kada mislim o tim letnjim nocima

Iskradanjima kroz prozor, trcanju sporednim putevima

Tvoja ruka u mojoj

Nismo isli nigde, bili smo tako zivi

Oh, nije li ludo kako su najbolji dani mog zivota

U stvari bili izgubljeno vreme

- M

Izlozba skulptura i crteza Milije Glisica - galerija FLU

Ovo je meni bila veoma zanimljiva izlozba jer sam pola sata pokusavala da provalim koju tehniku je slikar koristio u nekim svojim slikama. Nigde nije pisalo, ali delovao je kao da je kombinacija akvarela i ugljena, s tim sto su se boje podudarale perfektno.

Izlozba nije velika, kao ni izlozbeni prostor galerije Fakulteta likovnih umetnosti, ali je veoma lepo i minimalisticki postavljena. Ne moze covek a da se ne oseca dobro u njoj!

Ranije sam mislila da je najlakse slikati apstraktne slike, ali sto vise galerija posecujem, shvatam da uopste nije tako. Neko mora imati ispraksanu i uvezbanu ruku da bi mogao sa lakocom napraviti te linije, i mnogo kreativnosti da bi ih mogao osmisliti. Mislim, Pikaso na primer je sa 12 godina crtao savrsene potrete, a sa 70 se nije moglo raspoznati sta crta.

- M

Mi smo jedna velika hipnotisana gomila

Zivimo u vremenu kada se svi trude da se uklope u standarde i budu isti. Sve devojke zele da imaju dugu ravnnu kosu, uske izbledele farmerke, Adidas patike, dizajnirane torbe, ... ma znate vec. A momci? Eh, tu su nam Nike patike, torbice oko vrata, suskave jakne i bangave siroke trenerke... ma i to vec znate. 

Najbitnija stvar u zivotu je imati najnoviji ajfon i onda se tim ajfonom konstantno slikati, jer zaboga vasih 1500 followersa na instagramu jedva ceka da vidi sta cete novo objaviti! I obavezno se postarajte da na slikama budete sto oskudnije odeveni, to ce privuci vise lajkova! Nemojte zaboraviti ni da postavite onu sliku ruza koje vam je kupio decko; zapravo ga ne podnosite i konstantno se svadjate, ali vi ste # instagram goals!

Izaci na svaki splav is a must! S tim sto postoje razlike kod momaka i devojaka: ako ste devojka, naci nekoga ko ce vam kupiti pice tamo je cilj. I takodje, koliko momaka vas je uhvatilo za dupe je dokaz da ste lepse od ostalih devojaka oko vas! S druge strane, ako ste momak, postarajte se da se obucete u markiranu odecu i da vam patike kostaju barem 30 hiljada. A ponesite i dosta para sa sobom, svi znaju da su pare ono sto privlaci devojke. A ko ima vise riba, on je veca faca! 

Devojke zajebavaju momke, momci zajebavaju devojke. Na kraju se ne zna ko koga vise zajebava.
💭Hej lepa si, hoces da budemo u vezi? (`al cu biti faca u drustvu, vidi kolike sise ima!`)
💭 Ae (`cekajte samo fukse da nas vidite zajedno, sve cete zeleti da budete ja!`)

Sta se ovo desava sa drustvom? Da li ovo treba da bude standard? Gde se sve svodi na materijalne stvari i fizicki izgled, gde se svako plasi da se ponasa kao individualna osoba jer ako se ne bude ponasao kao svi ostali bice odbacen? Da li smo stvarno dopustili da romantika predje u seks, a iskrena ljubav postane jedna od najredjih stvari? Da se niko ne zanima za bilo sta sto zapravo ima nekog smisla? Da li iko od nas ima bilo kakav valjan cilj u zivotu?
Ne, previse smo zauzeti brojanjem lajkova...

Naravno, ima i onih svojeglavih budala koje teraju svojim putem, pa makar bili i odbaceni i sami. Ali ne treba se plasiti toga, jer naidju i oni posle nekog vremena na ljude slicne njima, koji dele isto nezadovoljstvo i slicne poglede na svet. Znam jer sam ja jedna od tih budala. 

Mi ne idemo nikud 

i ne radimo nista

mi smo jedna velika

hipnotisana gomila

Al` ja znam kljuc

ja poznajem tu bravu

otkljucacu i stavicu ti

svasta u glavu

Ja mogu da te zabavim
ja mogu da te sludim
ja mogu da te uspavam
ja mogu da te budim

Da li verujes meni

ili mislis svojom glavom? 

(Hipnotisana gomila - Partibrejkers)

(Slika preuzeta sa interneta)

- M

Izlozba `Osnova` Pavla Jovovica - galerija `Progres`

Mislim da bi pocetak svakog posta u kome opisujem neku izlozbu lagano mogao da bude: setala sam Knez Mihailovom i naisla na novu izlozbu, pa sam naterala drugaricu koja je bila sa mnom da udjemo zajedno tako sto sam ja usla a ona jadna nije htela da me ceka ispred pa je posla za mnom, hahah. Sta da radim kada jeste tako! U Knezu se nalaze neke od najlepsih galerija, i cesto menjaju postavke tako da uvek mozete naici na nesto novo sto niste ranije videli!

Izlozba na koju sam naisla ovog puta je Osnova Pavla Jovovica. Fotografije slika sa ove izlozbe mozete pronaci na njegovom vebsajtu (OVDE)

Njegove slike su radjene na platnu kombinovanom tehnikom ulja i spreja za crtanje grafita. Slike su apstraktne i iako mozda na prvi pogled ne izgleda tako, imaju dubinu. Kroz njih on iskazuje nezadovoljstvo trenutnim stanjem. Odlucuje da stvara ono sto oseca i ne zaustavlja ga sto se to trenutno ne smatra konvencionalnim; ne stvara radi lepote koja ce privuci mase.

Ovaj covek je savrseno srocio opis izlozbe (mozete ga videti na slici ispod). Ja sam taj tekst procitala i bila toliko odusevljena da sam ga onda procitala i drugarici koja je bila sa mnom - jadna se smorila, ali bilo joj je smesno sto sam ja odjednom postala entuzijasticna i ushicena. A kada sam stigla kuci procitala sam ga  i mami i babi... Cija reakcija je bila `Zaboga, sta si to upravo procitala? Ima li neki prevod?` hahaha

Od svih umetnosti se ocekuje da bude dopadljiva. Prvog casa dizajna na mom fakultetu, profesorka nas je pitala: `Sta odredjuje da li je nesto lepo?`, na sta sam ja podigla ruku i rekla da ne mozemo reci da je nesto lepo ili nije lepo zbog toga sto je to subjektivna percepcija koju svaki covek formira sam za sebe. Profesorka se nasmejala i rekla: `Nije tacno, lepota nije subjektivna, a mi cemo vas nauciti kako da promenite misljenje i stvarate nesto sto ce se dopasti masama.` Ona je doslovno rekla to. I ja sam bila sokirana - i dalje sam.

Tako da ce moj cilj biti da upijem svo znanje u vezi tehnickog i kreativnog dela grafickog dizajna, ali da, kao i do sada, ne pratim norme i pravila. Zbog toga sam toliko odusevljena ovom izlozbom i njenim autorom; vidim da je moguce uspeti ici svojim putem, cak i kao mlad umetnik.

Nemam sta vise da dodam, osim svaka cast autoru.

- M

Ako me zaboravis - Pablo Neruda

Pricala sam sa jednim drugom pre neki dan. On je pesnik u dusi, i cesto mi salje neke zanimljive pesme i poeme kada naidje na njih, i onda mi diskutujemo o njima. Kao neki mali cas srpskog, gde se desava analiza raznih dela i raznih pisaca haha.  S tim sto sam ja tek skoro usla u svet poezije, a on je u tom svetu odavno.

Danas mi je rekao da misli da bi mi se dopale pesme koje je napisao Pablo Neruda, tako da sam odmah otisla na gugl da vidim o kakvoj fenomenalnosti se radi. Nisam ni sanjala da bih mogla da naidjem na tako prelepe pesme!

Ona koja mi je zapala za oko je Ako me zaboravis. Ne znam sta me je toliko privuklo ovoj pesmi, osim sto me potseca na moja sopstvena osecanja. Reci su uklopljene na tako prelep nacin da ne mozes a da ne procitas pesmu barem dva puta, da bi potpuno upio sta reci govore.

Narator pesme me pomalo potseca na zene pustinje iz Alhemicara Paula Koelja (jedna od najboljih knjiga koje sam ikada citala!). Zbog cega me potseca - ne znam. Mozda zbog tog dela o ljubavi koja ne jenjava cak i kada osoba koja se voli nije tu, a kada (ako) se vrati, narator je spreman da je voli ponovo. Evo je pesmica:

Ako me zaboravis - Pablo Neruda

Hocu da znas jednu stvar

Znas kako je to 

ako gledam

kristalni mesec, crvenu granu

spore jeseni u mom prozoru

ako dotaknem 

uz vatru neopipljiv pepeo

ili izborano telo klade,

sve me odvodi tebi

kao da je sve sto postoji

mirisi, svetlost, metali

poput barcica sto plove

ka ostrvima tvojima koja me cekaju

E, pa dobro

ako malo-pomalo prestanes da me volis

i ja cu prestati tebe da volim

malo-pomalo

Ako me odjednom zaboravis

ne trazi me

jer bih te ja vec zaboravio.

Ako smatras dugim i ludim

vetar zastava

sto prolazi kroz moj zivot

i odlucis

da me ostavis na obali

srca u kome imam korena

zapamti

da cu toga dana

toga casa

dici ruke

iscupati svoje korene

u potrazi za drugim tlom

Ali

ako svaki dan,

svaki sat,

pristanes da mi budes sudbina

s neumoljivom slascu,

ako se svakoga dana popne

jedan svet do tvojih usana trazeci me

o ljubavi moja, o moja

u meni se sva ta vatra ponavlja

u meni nista nije ugaseno ni zaboravljeno,

moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,

i sve dok zivis bice u tvojim rukama

ne pustajuci moje

- M

Beogradski zalasci Sunca

`Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskosi; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kisu pomesanu sa prasinom panonske ravnice; i u prolece kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteza od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj cudnoj varosi za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega sto ne bi trebalo da bude. 

Ali najveci raskos toga neba nad Beogradom, to su suncevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi priguseni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su cesti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, medju rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varosi. Tada suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i odblesne u prozorima onih kuca koje inace slabo obasjava.`  - Ivo Andric

Ne znam za vas, ali meni nema niceg lepseg na ovom svetu od Beogradskih zalazaka Sunca. Jeste, postoji jedno Sunce i milijardu gradova i sela, i u svakom gradu i selu to isto Sunce zalazi, ali nigde kao u nasem Beogradu. 

Mozda su to neke specijalne cari koje uticu na to da ovde zalasci u sebi nose osecanja i dusu. Ispod neba je grad koji je bio rusen i gradjen iznova i iznova mnogo puta, ljudi koji jedva uspevaju sa skrpe kraj s` krajem; ali u trenutku zalaska Sunca, sve to nestaje i jedina stvar koja je bitna je to narandzasto i ponekad ruzicasto platno, na kojem se boje prelivaju jedna u drugu kao na najlepsoj slici. Nijedna fotografija ne moze pokazati potpunu lepotu Beogradskih zalazaka, ali evo ih par najlepsih koje sam ja uspela fotografisati :)

- M

Izlozba meteorita - Prirodnjacki muzej, Beograd

Mislim da ovo nisam do sada rekla, ali u periodu izmedju 4. i 7. razreda sam zelela da postanem astronaut. Ta zelja je iscezla nakon malo dubljeg istrazivanja fizike, i shvatanja da ni da mi zavisi zivot od toga, ne bih mogla da studiram nesto sto ima veze sa njom hahah. Ali bez obzira na to sto vise ne planiram da budem astronaut, obozavam da gledam dokumentarne emisije vezane za svemir i ono sto se u njemu nalazi. Takodje volim i Star Trek i Star Wars, ali to je neka druga prica ;)

Drugarica i ja smo setale Kalemegdanom i videle da se u galeriji Prirodnjackog muzeja na Kalemegdanu nalazi izlozba meteorita. Obe smo imale po 100 dinara u novcanicima (jebiga, zivimo zivot siromasnih studenata hahaha) i odlucile smo da ih potrosimo na ulaznice za ovaj muzej.. Definitivno dobro potrosene pare! (bolje nego da smo kupile kokakolu i trovale se tom hemijom.. just sayin`!)

Ovaj muzej je jako mali, ali dobrom `scenografijom` su uspeli da ga ucine da izgleda izuzetno lepo i siroko. Sve unutra je crne boje, a vitrine sa izlozenim kamenjem, kao i table sa natpisima su osvetljene belom svetloscu, tako da dolaze do izrazaja. 

Izlozeni su bili delovi meteorita koji su nadjeni u raznim delovima Srbije, a takodje i celog sveta. Neki su jako, jako mali, a neki su prekriveni metalom koji se sija i potseca na zlato i sedef. Meni je jednostavno fenomenalno da je ovo kamenje nekada bilo deo nekog ogromnog meteoroida ili asteroida i da je svoje postojanje provelo lebdeci u svemiru. 

Mislim da nisam kvalifikovana da drzim predavanje o ovoj temi s obzirom da sam o ovome ucila na samo par casova fizike u poslednjoj godini srednje skole, ali mozete posetiti ovu izlozbu ako zelite i sami da saznate nesto novo :)

- M

Izlozba Stojana Milanova - galerija `Ulus`

Danas sam setala Knez Mihailovom ulicom i naisla na novu izlozbu u galeriji Ulus. Mislim da mozete pretpostaviti da nije bilo teoretske sanse da ne udjem i pogledam je (i smaram drugaricu koja je bila sa mnom sa `dosadnim` galerijama hahah). U pitanju je izlozba Stojana Milanova (njegov websajt je OVDE)

Razlog sto volim da posecujem likovne izlozbe je jer tada mogu da se priblizim svakoj slici i prostudiram je: nacin na koji je slikar koristio odredjenu tehniku, pokrete koje je pravio cetkicama, itd. To su neke stvari koje se na fotografiji slike ne mogu opaziti, a smatram da su bitne za razvijanje sopstvenog stila.

Ja nisam kriticar, niti volim da glumim da jesam. Cvrsto smatram da je lepota subjektivna i da ako je meni nesto lepo ili mi nije lepo, to ne znaci da ce se drugi ljudi slozili sa mojim misljenjem. Tako da nemam nameru da kritikujem slike, vec sam vam samo htela pokazati par fotografija, u nadi da ce se nekome od vas probuditi zelju za odlaskom na izlozbu :)

P. S. Izlozba traje do 11. oktobra!

-M

Muzika svacije mladosti

Mogu sa sigurnoscu da kazem da je muzika sastavni deo zivota svakog ljudskog bica. Ja je slusam veci deo dana: kada sam kod kuce, kada sam sa drustvom, kada se vozim busom, itd, itd. Mogu pretpostaviti da ste i vi slicni meni sto se slusanja muzike tice!

Svaka osoba ima drugaciji ukus za muziku, i ne slusamo svi isto. Ali mislim da postoje neke pesme koje predstavljaju zastitni znak zivota mladih ljudi, tj mladosti. Verujem da sigurno znate neke od njih, jer to su `klasici`, cak i ako generalno ne slusate takvu vrstu muzike.

Ono sto mogu reci da odlikuje ove pesme jeste protivljenje rezimu koji je nametnut, zelja za izrazavanjem sopstvenog, unikatnog misljenja, teznja ka slobodi i potreba ka odvajanju od prethodne generacije. Evo ih pesmice, a vi ako ih do sada niste culi, zapitajte se kako je moguce da ste ovakva remek dela uspeli da propustite! ;)

Another Brick In the Wall - Pink Floyd

Smells Like Teen Spirit - Nirvana

Welcome to the Jungle - Guns N Roses

Highway To Hell - AC/DC

Livin` On a Prayer - Bon Jovi

It`s My life - Bon Jovi

The Final Countdown - Europe

I Wanna Rock - Twisted Sister

We`re Not Gonna Take It - Twisted Sister 

18 And Life - Skid Row

We Will Rock You - Queen

Raise Your Glass - P!nk

(Slika preuzeta sa interneta)

- M

Albatros - Sarl Bodler (polemika o diskriminaciji umetnika)

Bez sumnje jedna o dmojih omiljenih pesama je Albatros, Sarla Bodlera. Ako ste isli u gimnaziju, sanse su da ste culi i za ovog pisca i za ovu pesmu kada ste radili modernu - ako jos uvek niste stigli do ovoga, bez brige, ispricacu vam ja :)

Moderna je bila skup pravaca koji su postojali u periodu od kraja 18. veka pa do prvog svetskog rata i odlikuju je individualizam, unutrasnji zivot, bunt, negacija onoga sto drustvo namece, boemski zivot, itd. Jedan od predstavnika moderne je Sarl Bodler, veliki boem, i pisac pesme Albatros.

U ovoj pesmi, Bodler je pokusao da preko metafore albatrosa - ogromne ptice koja leti nad juznim okeanom, objasni kako se umetnici (u njegovoj pesmi pesnici) osecaju.

Albatros - Sarl Bodler

Dokoni mornari od zabave love

cesto albatrose, silne morske ptice,

na putu nemarne, tihe pratilice

ladja sto nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane,

kraljevi azura, nevesti, zbunjeni,

belim i ogromnim krilima skunjeni

masu kò veslima na obadve strane

Malocas prekrasan, a sad smesan, jadan,

krilati se putnik bori s okovima;

s lule jedan mornar duva mu dim gadan

u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je slican;

on se s burom druzi, munjom poji oci,

ali na tlu sputan i zemlji nevican,

divovska mu krila smetaju da kroci.

Svi su se divili albatrosovom raskosnom, gracioznom letu, cinilo se da je on kralj neba i da mu niko nije dostojan. Medjutim kada bi se spustio na palubu broda, njegova velika krila prestala bi da budu graciozna i pretvarala bi se u teret koji je izazivao trapavost, jer napravljena su za slobodno letenje beskrajnjim nebom a ne za jedan mali skuceni brod pun ljudi. I tako bi se ljudi smejali albatrosu na njihovoj palubi, i ismevali ga kao da je neka smesna spodoba, ne shvatajuci da on u stvari nije znao kako da se ponasa tu na palubi, jer je njegovo mesto bilo na nebu, sa beskrajnom slobodom.

Isto to vazi i za umetnike. Umetnici nikada ne mogu biti u potpunosti shvaceni od strane mase, jer masi oni su cudna, uvrnuta misterija. Zasto bi iko zeleo da bude uvrnuti pisac ili slikar, kada moze da bude najobicniji bankar ili profesor matematike? Ljudi vole da se stope u masu i plase se odskakanja od nje, ali tako vremenom postaju nevidljivi.

Mene zanima zasto u skolama vise cene ucenike koji su na primer dobri u matematici nego one koji imaju talenat za slikanje ili pisanje pesama? Zbog cega delimo prirodne sposobnosti i talente na one `bitne` i one `nebitne`? Zasto je tragedija kada osoba koja voli da slika dobije losu ocenu iz matematike, i mora da vezba podjednako kao oni koji vole matematiku, da bi imala dobru ocenu; a u likovnom je okej ako neko ne zna da crta zaboga, pa nemaju svi talenat za crtanje! 

Mene licno integrali i logaritmi nikada zanimali nisu, niti ce mi biti potrebni za lagodan zivot. Zasto sam ja morala da ih naucim iako me nisu zanimali, jer to se mora znati, a iz likovnog su petice dobijali i oni koji jedva cica glisu uspeju da nacrtaju? Ako mene pitate, to je diskriminacija. I treba uraditi nesto povodom toga, jer predugo stojimo u istom nepomicnom mestu.

(Slika preuzeta sa interneta)

- M