Tajne cudnovatnosti Poljoprivrednog fakulteta

Drugarica je imala pauzu na faksu, pa sam svratila do nje - sada kada su nam obema pocela predavanja i kolokvijumi nemamo bas puno slobodnog vremena za vidjanje. Dok sam bila sa njom tamo primetila sam koliko je fakultet prelep i pun cudnih i nesvakidasnjih stvari.

Zgrada fakulteta je izgradjena 1932. godine i predstavlja arhitektonsko savrsenstvo (ako mene pitate!) - hodnici su ogromni, plafon visok, ukrasi grandiozni. Izgleda kao neka palata. Sve je raskosno i skupoceno (pa, sto se arhitekture tice - namestaj i ostale stvari za dekor enterijera su prastare, kao i u svakoj drugoj obrazovnoj ustanovi na ovim prostorima hahaha).

Na svakom spratu se nalaze vitrine sa raznim stvarima: od kamenja i kristala, pa do mutiranih tela zivotinja... Da, dobro ste culi! Kada sam videla to prvi put, nisam mogla da verujem sta vidim svojim ocima. Bilo mi je uzasno da samo pomislim kako su to mrtve zivotinje, ne zelim da razmisljam kako je onima koji su na medicini i koji vec sada imaju casove anatomije u mrtvacnici...

Menjam temu! Meni su se najvise od svega dopale vitrine sa izlozenim primercima raznih vrsta kamenja i minerala. Ne znam sta je u pitanju, ali kada vidim sjajno kamenje koje izgleda kao da u sebi ima sljokice ne mogu da odvojim pogled! Volela bih samo kada bi moja kamera uspela da uslika te sjajne i sljokicave delove.

I za kraj, da vidite kakve saljivdzije idu na ovaj faks; pogledajte sta im je napisano na vratima toaleta. Fora je u tome sto iz daljine vidite samo velika slova Z i M, ostatak reci uocite tek kada se priblizite hahaha

- M

Filmovi 50-ih i sta nije u redu sa njima

Ja ne mogu da opisem koliko mene nerviraju filmovi iz 50-ih. Volim da ih gledam jer su prozor u proslost, mogu da vidim kako su se nekada ljudi odevali, kako su se zene sminkale, sredjivale frizuru, i slicno. Ali svakog puta kada upalim neki stari film, tacno znam da cu se u nekom trenutku iznervirati u toku filma. Zasto? Zbog omalovazavanja zena u njima.

U filmovima 50-ih, zene su uglavnom predstavljene kao praznoglave lepotice ciji jedini problem treba da bude kako pronaci sto bogatijeg muza. A kada pronadju muza, treba da mu se pokoravaju i posvete svoj zivot tome da budu dobre domacice i dobre zene ciji jedini cilj treba da bude odrzavanje muza srecnim.

Sada kada gledamo ove filmove, cudimo se. Ali u vreme kada su ovi filmovi izlazili, zene su se zapravo tako ponasale, i ugledale se na Merlinku i ostale glavne glumice. Tek sa Gentlemen Prefer Blonds i Breakfast at Tiffany`s stanje zene je pocelo da se popravlja, i vise nisu sve bile prikazivane kao ranije... Hvala bogu da je drugi talas feminizma poceo 60-ih!

- M

Heej, hej

Evo nekoliko apsolutno nebitnih cinjenica o meni. Ne znam ni sta me je inspirisalo da ovo napisem.

Volim da nosim razlicite carape. (mojoj babi to jako tesko pada)

Imam sarene oci. Kao mala sam jedva cekala da porastem da bih mogla da nosim braon sociva.

Volim izlaske sunca na obalama mora, i zalaske u gradovima.

Smatram da je najbolji lek za svaku boljku menjanje frizure!


-M

Izlozba Mome Kapora u Beogradu

Pre nekoliko meseci sam posetila izlozbu Mome Kapora u Domu Vojske u Beogradu. Na zalost izlozba vise nije postavljena, ali s obzirom da je to jedna od najlepsih izlozbi koje sam ikada posetila, odlucila sam da pisem o njoj.

Momo Kpor je, kao sto znate, jedan od mojih omiljenih pisaca i slikara. Njegove slike u meni izazivaju izuzetnu relaksaciju, jer nisu nacrtane pod striktin pravilima, vec se sastoje iz mnogih linija razlicite debljine i pravca koje na kraju formiraju nama poznate oblike. Oduvek nas uce da je pravilno bojiti unutar linija i svi uvek brinemo da li smo uradili sve po pravilima. Ono sto nas ne uce je da ce sve biti u redu i ako ne budemo radili nesto na konvencionalan nacin, i da ce zapravo biti i bolje nego sto je moglo da bude da smo pravili pravila! Njegove slike odisu slobodom.

Pre nego sto sam bila na ovoj izlozbi, divila sam se Kaporu kao slikaru - do tada nikada nisam procitala nista sto je on napisao (veliki propust, ZNAM!). Medjutim, na izlozbi su bili izlozeni citati iz nekih njegovih knjiga koje kada sam procitala, nisam mogla da docekam da odem u biblioteku i uzmem neku njegovu knjigu da procitam. Ovaj talentovani pisac u svojim delima ima perfektnu kolicinu ironije i sarkazna, kao i opisa koji oduzimaju dah - necu pominjati koliko duhovit ume da bude. Citat prikazan na slici dole je zapravo pocetak njegovog romana Uspomene jednog crtaca. Trenutno citam tu knjigu i, ljudi moji, to je jedna od najboljih knjiga koje sam ikada procitala. Pokusavam sto sporije da je citam da bih duze uzivala u njoj jer ipak ima samo 400 strana, ali ne ide mi bas najbolje jer ne mogu da je spustim iz ruku!

Uh, postadoh nostalgicna sada dok sam gledala sve fotografije i prisecala se izlozbe.. ZELIM NAZAAAD

- M

Hvala ma svemu, Malkolme Jangu

Saznah da je umro Malkolm Jang, iz AC/DC-a. Sranje. Svi umiru, to je jedina stvar za koju sigurno znamo da ce se desiti, ali kada strefi, nikada nismo spremni za nju.

Obozavam AC/DC. To je jedan od onih klasicnih rokenrol bendova. AC/DC jeste klasika.
Osnovan 1973. godine u Australiji od strane dva brata, Malkolma i Angusa, ovo je jedan od zacetnika rokenrola; ljudi koji su rokenrol ucini onim sto jeste.

Pored smorenosti, razmisljanje na koje me navodi smrt gospodina Janga je prolaznost I starost clanova genijalnih rokenrol i metal bendova koje ja obozavam.
Pesme koje najradije slusam su pesme koje su snimili Whitesnake, Guns N Roses, Skid Row, Bon Jovi, Europe, FireHouse, Scorpions, Twisted Sister, Kiss, Aerosmith, ... I pomalo me plasi cinjenica da ce verovatno postojati trenutak u mom zivotu kada vecina mojih omiljenih muzicara vise nece biti zivi. Nakon svega, svi oni imaju preko 50 godina, a mnogi cak i vise od 60 (Malkolm je imao 64). I kada pomislim na to, zavidim onima koji vole trenutno popularnu muziku - njihovi omiljeni muzicari su u svojim 20-im godinama!

Ne mogu da kazem `rokenrol je na izdahu`, ali cinjenica je da vise nema genijalnih bendova kao sto ih je bilo 70-ih i 80-ih, i cak 90-ih godina proslog veka. Zvuk prave gitare je zamenila kompjuterizovana masina, teme pesama su iskvarene, a danasnjoj muzici nedostaju strast i dusa.

(Slike preuzete sa interneta)

- M

Volela bih da sam bila tinejdzerka 80-ih

{ jeste dug post, ali vredan je citanja svega mi hahah }

Znam, mnoge stvari koje su nam sada u 2017. godini potpuno normalne i bez kojih ne mozemo zamisliti svakodnevni zivot nisu postojale pre 10-20 godina. I nemam nameru da budem licemer i kazem da bih mogla da zivim bez interneta, mobilnih telefona i ostalih spravica - na kraju krajeva, studiram graficki dizajn, zivot mi se svodi na gledanje u kompjuter i radjenje projekata u raznim programima hahah ali ne mogu a da ne pomislim koliko je ljudima jednostavniji zivot bio ranije. 

Sada svi konstantno imamo telefone u rukama. Sto nije potpuno losa stvar: gugl nam je na dohvat ruke, a gugl je ekvivalentan odgovoru na svako pitanje koje imamo (recept za neku vrstu hrane, problem iz matematike, cinjenicu iz istorije, nedoumicu bilo koje vrste...) na jutjubu mozemo da cujemo bilo koju pesmu koja nam se u tom trenutku slusa, mozemo da pozovemo bilo koju osobu, da proverimo da li je sve u redu ili da potvrdimo planove - da javimo da smo stigli na dogovoreno mesto u gradu; proverimo vremensku prognozu u bilo koje doba dana, i vidimo koliko ce stepeni biti bilo kog sata tog dana (a cak i nekoliko dana unapred!).

Ali isto tako, taj telefon u nama izaziva preveliku kolicinu ankscioznosti, hteli mi to da priznamo ili ne (zracenje necu ni da pominjem, to je tema sama po sebi!). Prvo, nema trenutka kada ne razmisljamo gde nam je telefon i da li smo ga izgubili negde - znate svi paniku koja proleti kroz nas kada ne mozemo da ga pronadjemo! 

U svakom trenutku razmisljamo da li nam je neko poslao poruku, da li smo nekome `potrebni`. Konstantno nam je na umu instagram; koliko lajkova smo dobili na poslednjoj slici i da li je ta jedna osoba medju njima. Kada se fotografisemo, ne razmisljamo o uspomeni koju cuvamo, vec da li ce se uklapati u nas instagram feed. Necu da ulazim u pricu o twitter-u i snapchat-u - oni su kreirani da bismo drugim ljudima svakog dana pokazivali sta radimo, sta jedemo, sa kime se druzimo, o cemu razmisljamo, ... PRIVATNOSTI VISE NEMA. I sto je najgore, svima je to postalo sasvim normalno. 

(Slika preuzeta sa interneta)

Tako da u vezi mnogih stvari zavidim ljudima koji su bili mladi pre ovih najnovijih tehnickih dostignuca. U nazivu sam napisala 80-te zato sto sam ja fan tih godina (muzike, nacina oblacenja, itd), ali samo zamislite zivot ranije:

Muziku ste mogli da slusate ili sa radija ili sa gramofona - ploce nisu bile jeftine, tako da ste kupovali samo vase omiljene umetnike, a kada na radiju naidje pesma koju volite, mnogo ste bili srecniji nego sada kada mozete pesmu da odslusate 60 puta za redom dok vam ne dosadi.

Niste slikali pedeset gotovo istih slika da biste odabrali one koje cete postaviti na instagram i fejsbuk - imali ste film sa odredjenim brojem fotografija koji ste stavljali u fotoaparat, i tek nakon par meseci, nakon sto ispucate sve slike mogli ste da ih izradite (s tim sto su kupovina filmova i izrada slika bili skupi, pa ste stedeli na skljocanju).

Kada vam se dopadne neki momak, niste bili u kontaktu 24 sata dnevno, vec ste mogli da se preko telefona dogovorite da izadjete, i zapravo pricate uzivo a ne preko poruka. A mislim da smo svi svesni da pricanje uzivo i pricanje preko poruka nije ista stvar uopste. 

A sa drugaricama, odlazak na kafu se nije sastojao iz buljenja u telefon i slikanja selfija i kafe, kada stigne, vec je to bilo vreme kada ste razmenjivale novosti i razgovarale o raznim stvarima. Sada kada se sa nekim vidis na kafi nemas o cemu da pricas - vec ste sve rekle preko whatsapp-a. 

O da, ljudi su zapravo citali knjige nekada, cisto da bi se zabavili a ne jer moraju. Na tv-u je bilo par kanala sa, uglavnom, dosadnim sadrzajem tako da su ljudi morali da nadju druge zanimacije. 

A da li treba pomenuti modnu groznicu koja trenutno hara svetom? Naravno, ljudima je uvek bio bitan izgled i odeca, ali tek u poslednjih deceniju-dve su poceli da se pojavljuju ogromni molovi tj soping centri. gde ljudi kupuju masivne kolicine gardarobe, i to cesto. Izvinite, nisam sigurna da shvatam zasto je za jedan obican zivot potrebno 365 razlicitih kombinacija odece godisnje?

Jednostavno, mislim da su ranije ljudi mnogo vise cenili i uzivali u zivotu. Nisu imali ovaj brzi zivot koji svi mi vodimo sada. I vodili su stvarni zivot, ne onlajn zivot. Sada kao da svako ima po dva zivota. Kako jedna osoba da ostane normalna a da mora da razmislja o sebi u stvarnom i u onlajn zivotu?! 

- M

Ne preskacite jesen!

`There`s a fire in this Novebmer sky, it`s building up, building up

They`ll remember me tonight, in this town, in this town`

(Sleeping With Sirens - `November`)

Novembar. Da nema vetra, bio bi mi jedan od omiljenih meseci u godini. Grad pocinje da poprima izgled razglednice: drvece se boji u sve nijanse zute i narandzaste, nebo vise nije tako jarko plavo kao leti i vreme je za kapute, cizmice i salove! Vreme je za cupavu kosu razbarusenu od vetra, crveni karmin i toplu kafu u ruci. A onim posebnim danima kada protegnete noge u setnji Knez Mihailovom, toplu kafu u ruci mozete zameniti sveze pecenim kestenjem. Pa onda malo i zasednete na nekoj klupi, jer kestenje se nalazi u fiseku od papira - ne budete li pazili, papir ce se razviti a kestenovi ce se otkortljati na sve strane ulice.

Jedina stvar koja kvari atmosferu jeseni i braonkastih jesenjih boja su novogodisnji ukrasi koji vec mesec dana bleje svuda po gradu. Znam da su se svi cudili i zalili kada su ukrasi postavljeni, ali zar odmah nakon izlaska iz leta i toplog septembra da postavljaju to? Nema potrebe zuriti, za sve ima vremena. Nemojte nam oduzimati prelepu jesen.

- M

Izlozba: Srpsko umetnicko nasledje na Kosovu i Metohiji

SANU - Srpska akademija nauka i umetnosti trenutno ima jednu veeeeliku izlozbu sa raznim predmetima, slikama, ikonama, odecom vezanih za srpsku istoriju. Gotovo sve ima neku povezanost sa pravoslavljem i crkvom. Ali iako je orjentisana ka ovim temama, mislim da bi svima bila interesantna jer su predmeti koji se mogu videti apsolutno neverovatni!

Najvise sam bila ushicena kada sam videla originalni Dusanov zakonik. Ali pored toga, mozete videti raskosnu odecu koju su nosile srpkinje u 15 i 16 veku, prstenje poznatih vladara, posude iz kojih su jeli, ... Ne znam, meni je fenomenalno kada se na par centimetara od mene nalazi nesto sto postoji vec duze od 500 godina!

Evo ih neke od slika sa izlozbe:

- M

Drustvo mrtvih pesnika / Dead Poets Society

Dead Poets Society iliti Drustvo mrtvih pesnika je jedan od najboljih filmova koje sam ikada gledala. Tematika filma je jako ozbiljna, i definitivno ne bih preporucila ovaj film osobama koje su mladje od 17-18 godina.

Radnja se desava 60-ih godina 20. veka u jednom veoma striktnom britanskom internatu. Bogati roditelji salju svoje sinove da budu izvandredno skolovani i spremni za upisivanje na ivy league univerzitete (oni se smatraju najboljim fakultetima na svetu). Profesori su strogi i striktno se drze pravila, decaci imaju tacno isplanirane casove i vreme ucenja i najvise se fokusiraju na prirodne nauke.
Mnogi od ucenika nisu tu dobrom voljom, vec zato sto su im roditelji odredili cime ce se baviti i poslali ih tu. Radnja filma je ta da u skolu dolazi novi profesor engleskog jezika koji uci ove momke kako da razmisljaju svojim glavama i imaju hrabrosti da se izdvoje iz gomile i bave se onim za cime im srce zudi.

Ja ni da hocu ne mogu da vam objasnim koliko ovaj film ima bitnih poruka koje otvaraju oci, i zbog toga vam preporucujem da ga sami odgledate - ali pre toga, evo par citata iz filma, da vam probude zelju da ga odgledate! Citate sam ja prevodila sa engleskog na srpski, tako da je moguce da postoji neka greska.

💬 `Momci, morate teziti tome da pronadjete sopstven glas. Jer sto duze cekate da pocnete, sanse su manje da cete ga uopste pronaci. Toro je rekao: `Mnogi ljudi vode zivote tihog ocajanja.` Nemojte se pomiriti sa tim. Oslobodite se!`

💬 `Ne citamo i ne pisemo poeziju zato sto je slatka. Citamo i pisemo poeziju zato sto smo pripadnici ljudske rase. A ljudska rasa je puna strasti. Medicina, pravo, biznis, inzenjerstvo, ovo su odvazna zanimanja neophodna za odrzanje zivota. Ali poezija, lepota, romansa, ljubav, ovo su stvari zbog kojih ostajemo zivi. Da citiram Vitmana: `O ja! O zivote!... od pitanja koja se ponavljaju; od beskrajnih vozova nevernika... od gradova punih budala; sta je dobro medju ovima, o ja, o zivote? ` Odgovor. To da ste vi ovde - da zivot postoji, i identitet; da se mocna igra nastavlja i vi mozete dodati strofu. Da se mocna igra nastavlja i vi mozete dodati strofu. Kakva ce vasa strofa biti?`

💬 `Bez obzira na to sta vam iko kaze, reci i ideje mogu promeniti svet.`

💬 `Postoji vreme za smelost i postoji vreme za oprez. Mudar covek razume koje se trazi.`

💬 `Sada svi imate veliku potrebu da budete prihvaceni. ali morate verovati da su vasa verovanja unikatna, vasa sopstvena, cak i ako drugi mozda misle da su cudna i nepopularna, can i ako stado vice `to je lose!`. Robert Frost je rekao: `Put u sumi se odvajao u dva pravca a ja, ja sam krenuo onim kojim je manje ljudi proslo, i to je stvorilo celu razliku``

💬 `Oduvek sam mislio da je cilj edukacije da nauci ljude da razmisljaju sami.`

💬 (profesor govori ucenicima gledajuci slike bivsih ucenika skole): `Nisu toliko drugaciji od vas, zar ne? Iste frizure. Puni hormona, bas kao i vi. Nepobedivi, bas kao sto se i vi osecate. Svet je njihov. Veruju da su im sudjene velike stvari, kao i mnogi od vas, njihove oci pune nade, bas kao vase. Da li su cekali dok nije bilo prekasno da zive svoje zivote i ispune ono za sta su bili sposobni? Jer, moja gospodo, ovi momci sada djubre narcise. Ali ako slusate jako pazljivo, mozete ih cuti kako vam sapucu svoje  nasledje. Hajde, priblizite se. Slusajte, cujete li? Carpe... Cujete li to? Carpe, carpe diem. Iskoristite dan momci, ucinite vase zivote izuzetnim. Jer, verovali ili ne, svako od nas ce jednog dana prestati da dise, postati hladan i umreti.`

(Slike preuzete sa interneta)

- M

49. Zlatno pero Beograda

U poslednjem postu sam pisala o izlozbi cijeg se imena ne secam. E pa par dana nakon sto sam bila na izlozbi otisla sam ponovo do te gslerije da proverim ime - s tim sto je izlozba bila sklonjena, i zamenila ju je nova. Da budem jos veci baksuz, devojke koje su radile u galeriji nisu znale ime autorke prosle izlozbe.....

Tako da kada sam videla da je postavljena nova izlozba, naravno da sam prosetala i pogledala sta je sve izlozeno. U pitanju su ilustracije, koliko sam ja videla (zapravo nisam sigurna, ali neki od ovih crteza su nacrtani na isti nacin kao neki crtezi koje sam vidjala u raznim knjigama koje sam citala kada sam bila mala hahah).

Bio je postavljen jako veliki broj slika/crteza mnogih autora, ciji su stilovi crtanja i tehnike koje koriste potpuno drugaciji. Evo ih neke od slika koje su se meni najvise dopale.

- M

Izlozba `Pokret` (valjda?)

Znate li sta se desava kada posecujete dosta galerija? Desice vam se da u jednom trenutku samo shvatite da ste zaboravili da zapisete ime neke izlozbe, ili slikate poster na ulazu na kome pise ime autora... Sto nije bas najbolja okolnost, pogotovo kada na internetu ne mozete da pronadjete naziv a zelite o toj izlozbi da pisete na blogu...... Ubedjena sam da se izlozba zvala Pokret - ali nikako ne mogu da se setim autorke TRAGICNO JE ZNAM.

Ali hajde da utesim sebe: covek sam, a ljudi grese. Svi mi nekada zabrljamo, kada su neke bitne ili ne tako bitne stvari u pitanju. Tako da, hajde da poenta ovog posta bude: a) svako gresi i b) bitno je uciti na greskama. Mislim da mi se vise nece dogoditi da ne zabelezim ime autora, jer ce mi stalno u glavi biti slika ove izlozbe da me opominje.

Mogla bih malo i o izlozbi da kazem. U pitanju su umetnicka dela ogromnog formata i radjene su kombinovanom tehnikom. Koriscene su boje, ali su i zalepljeni razni materijali (ako se ne varam, plasticne mreze koje se koriste kada se stavlja izolacija hahah kanapi, ... ) Boje nisu ravnomerno i u jednakim kolicinama nanete, vec su negde deblje, negde tanje, negde su cak i u 3D-u.
Poenta slika je bila da budu reprezentacija pokreta, sto je uspelo ako mene pitate!

Na slikama dole mozete videti neke delove slikane izbliza, na njima se vidi tekstura slika.

- M

Raskidi

Nikada nisam bila jedna od onih devojaka koje su jurile iz veze u vezu samo da bi bile u vezi. Ja sam vise onaj tip koji se do usiju zaljubi u nekoga (a meni se to, bogami, ne desava tako cesto) i tek kada pomisli da bi veza mogla da uspe na duze staze, izadje sa momkom. Jednostavno, kada sam osetila kako je to voleti nekoga i onda biti sa njim, nikada nisam videla poentu trosenja i svog i tudjeg vremena na bilo sta manje od magicnog. Ako ste ikada ikoga voleli, onda ZNATE taj osecaj. Znate. Ako ne znate, zapitajte se da li ste zapravo istinski voleli.

E ali sranje je kada se naviknete na nekoga u svom zivotu, kada pricate preko telefona do izlaska Sunca, setate gradom i imate svoja mesta na kojima provodite vreme; jednostavno postanete najbolji prijatelji - cak i vise od toga jer delite neku visu emocionalnu povezanost. A kada dodje do raskida vi tu osobu gubite. I ona gubi vas.
Mnoge stvari ostanu neizgovorene. Mnoga osecanja su ostavljena da trule sama sa sobom. Kroz vas zivot je upravo prosao cunami.

Kada smo sa nekim (bar ja tako razmisljam), mi smo sa njim jer smo srecni i jer zelimo da budemo dugo zajedno. To `dugo` ne mora da znaci citav zivot: svaka veza se, na kraju krajeva, zavrsava ili raskidom ili vencanjem - a budimo realni, raskid je mnogo realnija opcija, pogotovo u mladosti. Ali nekada ste jednostavno zamisljali da taj jedan deo mladosti provodite sa tom specificnom osobom, sakupljanjem uspomena kojih cete se u starosti secati sa setom. A nakon raskida, sve se to rasprsuje.

Ne znam koja je poenta ovog posta, osim mozda patetisanja hahaha Nisam prosla kroz raskid skoro, ali slusala sam neku muziku i jednostavno pocela da razmisljam o tome. Valjda svako ima ovakve trenutke razmisljanja ponekad.

- M

`Nadjemo se kod konja?`

`Nadjemo se kod konja?` - reci koje svaki Beogradjanin izgovori u toku svog zivotnog veka.

Pre neki dan sam sedela na zidicu na trgu, i dok sam cekala drugaricu razmisljala sam o mestu na kom se nalazim. Oko mene je bilo puno ljudi koji su stajali ili sedeli, cekali da se pojavi osoba sa kojom su se dogovorili da se nadju. Neki od njih mozda cekaju momka sa kojim treba da izadju u prvi izlazak, pa su nervozni i uzbudjeni; neki cekaju osobu sa kojom su godinama u vezi. Neki cekaju prijatelje iz daleka, koji su u poseti nasem gradu, a neki svoju druzinu sa kojom se svake nedelje regularno sastaju tu i onda odlucuju gde ce dalje da idu.

Ovaj trg nije pun ljudi sa raznim planovima i sudbinama samo sada. Ovo je takodje mesto na kom su se upoznali roditelji mnogih ljudi, gde su se u vreme njihove mladosti nalazili sa drustvom, i izlazili u neka njihova kultna mesta koja su bila popularna 90ih i 80ih. Ali znate sta jos? Ne bi me cudilo ni da su se necije babe i dede srele tu po prvi put, a mozda cak i njihovi roditelji! Jer ovo je kultno mesto za nalazenje vec preko 130 godina. Zar to nije fenomenalno?!

I dok sedim na tom zidicu, ne mogu da se ne zapitam ko li je sve bio tu pre mene. Ta statua je videla generacije siromasnih studenata, krizu 90-ih i dizelase, proteste i hipike, koncerte nekih od najpoznatijih muzicara, ... sve se to desavalo na ovom malenom trgu. Ne znam za vas, ali mene ovo neverovatno inspirise i intrigira!