Raskidi

Nikada nisam bila jedna od onih devojaka koje su jurile iz veze u vezu samo da bi bile u vezi. Ja sam vise onaj tip koji se do usiju zaljubi u nekoga (a meni se to, bogami, ne desava tako cesto) i tek kada pomisli da bi veza mogla da uspe na duze staze, izadje sa momkom. Jednostavno, kada sam osetila kako je to voleti nekoga i onda biti sa njim, nikada nisam videla poentu trosenja i svog i tudjeg vremena na bilo sta manje od magicnog. Ako ste ikada ikoga voleli, onda ZNATE taj osecaj. Znate. Ako ne znate, zapitajte se da li ste zapravo istinski voleli.

E ali sranje je kada se naviknete na nekoga u svom zivotu, kada pricate preko telefona do izlaska Sunca, setate gradom i imate svoja mesta na kojima provodite vreme; jednostavno postanete najbolji prijatelji - cak i vise od toga jer delite neku visu emocionalnu povezanost. A kada dodje do raskida vi tu osobu gubite. I ona gubi vas.
Mnoge stvari ostanu neizgovorene. Mnoga osecanja su ostavljena da trule sama sa sobom. Kroz vas zivot je upravo prosao cunami.

Kada smo sa nekim (bar ja tako razmisljam), mi smo sa njim jer smo srecni i jer zelimo da budemo dugo zajedno. To `dugo` ne mora da znaci citav zivot: svaka veza se, na kraju krajeva, zavrsava ili raskidom ili vencanjem - a budimo realni, raskid je mnogo realnija opcija, pogotovo u mladosti. Ali nekada ste jednostavno zamisljali da taj jedan deo mladosti provodite sa tom specificnom osobom, sakupljanjem uspomena kojih cete se u starosti secati sa setom. A nakon raskida, sve se to rasprsuje.

Ne znam koja je poenta ovog posta, osim mozda patetisanja hahaha Nisam prosla kroz raskid skoro, ali slusala sam neku muziku i jednostavno pocela da razmisljam o tome. Valjda svako ima ovakve trenutke razmisljanja ponekad.

- M